Novosti - Raspored bogosluženja u hramu Arhangela Gavrila Čajetina
Opelo generalu Ratku Mladiću
Opelo generalu Ratku Mladiću
ponedeljak, 7. septembar u 12č.
Srpska Pravoslavna Crkva obaveštava verni narod da će opelo generalu Ratku Mladiću, pravoslavnom hrišćaninu i vojniku srpskom, biti služeno u ponedeljak, 7. septembra 2026. godine, u hramu Svetog apostola i jevanđelista Luke na Кošutnjaku sa početkom u 12 časova.
Pokoj mu duši i mir svima nama!
Sveti Prorok Jeremija
Sveti Prorok Jeremija
Rodio se u Levitskom gradu Anagotu, u plamenu Venijaminovu, nedaleko od Jerusalima. Otac mu je bio sveštenik Helkija, te pošto beše od sveštenička roda on bi unapred izabran i predznačen za proročku službu, još pre svog rođenja, po Božjem promislu.
Rođen je 600 godina pre Hrista i prorekao je njegovo rođenje, stradanje i vaskrsenje.
Sa prorokovanjem je počeo kada mu je bilo 15 godina, u vreme cara Josije. Prorokovao je pokajanje caru i velmožama i svim lažnim prorocima i sveštenicima. Caru Joakimu je prorekao da će mu pogreb biti kao pogreb magarca, tj. biće mrtav izbačen van Jerusalima. Zbog tog proročanstva, Jeremiju baciše u tamnicu, ali sve se obistini. Takođe je prorekao caru Jehoniju da će sa svojom porodicom biti odveden u Vavilon i tamo umreti. Prorekao je i pad Jerusalima. Robovima jevrejskim je prorekao da će u ropstvu provesti 70 godina i tačno se tako i desilo. Jevreji ga odvedoše u Misir da prorekne propast misirskih idola i da najavi dolazak Mladenca rođenog od Prečiste Deve Marije. No, tu i skonča svoj ovozemni život, i to od strane svojih sunarodnika, koji ga kamenovaše i ubiše. Postrada ovoj prorok mučeničkom smrću, ali njegova proročanstva se obistiniše posle šest vekova.
Posle mnogo godina, Časne mošti svetog proroka Jeremije prenese car Aleksandar Makedonski u Aleksandriju u grad Tetrafil. Ovaj ugodnik Božji nastavio je i nakon svoje smrti moliti Boga za sve nas, te neka molitve njegove pomažu u borbi protiv naših vidljivih i nevidljivih neprijatelja, u bolesti i nemoći.
Tropar (glas 2):
Proroka tvojego Jeremija pamjat Gospodi prazdnujušče; tjem tja molim spasi duši našja.
Sveti apostol Jakov Zevedejev
Sveti apostol Jakov Zevedejev
Pravoslavna Crkva 13. maja po novom, 30. aprila po julijanskom kalendaru molitveno proslavlja Svetog apostola Jakova Zevedejeva.
Tropar, glas 3.
Apostole Sveti Jakove, moli Milostivoga Boga, da oproštaj grehova podari dušama našim.
Tropar drugi, glas 3.
Bio si izabrani Hristov Apostol, i Jovanu Bogoslovu, vozljubljenom učeniku Hristovom, brat rođeni, svehvalni Jakove. Nama koji te slavimo isprosi oproštaj grehova, i dušama veliku milost.
Кondak, glas 2.
Čuvši božanski glas koji te je prizivao za Apostola, ljubav oca zemaljskog si prezreo, i prišao si Gospodu Hristu, slavni Jakove, sa bratom tvojim: S njim si se udostojio da vidiš božansko Preobraženje.
Sveti Jakov, sin Zavedejev i brat svetog evanđelista Jovana Bogoslova, beše jedan od Dvanaestorice apostola. Na poziv Gospoda Isusa ostavio je ribarske mreže i oca svoga, pa zajedno sa svojim bratom Jovanom odmah pošao za Gospodom (Mt. 4, 21-22). Obojica su slušali propoved Spasiteljevu iz prečistih usta Njagovih i gledali čudesa Njagova. I Gospod ih toliko zavole, da Jovanu dopusti da legne na prsi Njagove, a Jakovu obeća čašu koju sam ispi (Jn. 13, 23-25; Mt. 20.23). No i oni toliko Gospoda svog zavoleše i toliku revnost za Njaga pokazaše, da htedoše nizvesti oganj s neba na neverujuće Samarjane da ih istrebe. I oni bi to učinili, da im dugotrpljivi Gospod nije zabranio (Lk. 9, 54-56). Ovoj dvojici i apostolu Petru Gospod je otkrivao najveće tajne; pred njima se preobrazio na Tavoru i pokazao im slavu Svoga Božanstva; pred njima je tugovao pred Svoje stradanje u vrtu Getsimanskom.
Posle prijema Duha Svetoga sveti apostol Jakov propovedao je Evanđelje po raznim zemljama, i išao je do Španije. Po povratku iz Španije u Jerusalim, on postade Jevrejima strašan kao grom, jer je neustrašivo propovedao o Hristu Isusu da je istiniti Mesija, Spasitelj sveta. I prepiraše se s farisejima i zakonicima o Svetom Pismu, izobličavajući njihovu tvrdoglavost i neverje. A oni, ne mogući mu nikako odoleti, najmiše nekog mađioničara Hermogena, da se on prepire s Jakovom i posrami propoved njegovu. No ovaj oholi mađioničar ne htede sam razgovarati s Jakovom, već posla učenika svog Filita, izjavljujući: Ne samo mene lično, nego ni učenika mog neće moći Jakov pobediti u prepirci.
U prepirci sa svetim Jakovom Filit ne mogade protivstati premudrosti Duha Svetoga u apostolu, već kao nem umuče i ne otvori usta svoja da protivreči apostolu. I poznavši istinu, umilenje se razli po duši Filitovoj. I Filit se vrati k svome učitelju mađioničaru, i obavesti ga da je nauka Jakovljeva neodoljiva i da je on čudesima potvrđuje. I savetova Filit učitelju, da se odrekne svoje nauke i postane učenik Jakovljev. A oholi Hermogen pomoću mađija dozva demone i naredi im da Filita drže na jednom mestu kao okovanog i ukopanog da se ne može maći, i reče Filitu: Videću da li će te taj Jakov izbaviti. Tada Filit posla tajno jednog čoveka k apostolu i izvesti ga da je pomoću Hermogenovih mađija svezan od demona. A apostol mu posla svoj ubruščić, naređujući mu da taj ubrus uzme i izgovori ove reči: Gospod dreši svezane, Gospod podiže oborene (Ps. 145, 7. 8). - Čim to Filit izgovori, odmah se oslobodi nevidljive svezanosti, jer demoni, uplašeni od apostolovog ubruščića i sile izgovorenih reči, ostaviše Filita i pobegoše. Filit se naruga Hermogenu, pa otrča k svetome Jakovu koji ga pouči svetoj veri i krsti.
Hermogen pak, besan od jarosti i gneva, zakle demone koji mu služe, da mu Jakova i Filita dovedu vezane. I kada se demoni približiše domu u kome behu sveti Jakov i Filit, Anđeo Gospodnji, po naređenju Božjem, odmah uhvati te demone, sveza ih, i stade ih mučiti. I nevidljivi demoni, mučeni silom Božjom, vikahu na sav glas svima, govoreći: Apostole Hristov Jakove, smiluj se na nas, jer smo mi po naređenju Hermogenovom svezali tebe i Filita, i eto sada smo sami čvrsto vezani i ljuto mučeni. Na to sveti Jakov reče: Anđeo Božji koji vas je svezao neka vas odreši, pa idite i dovedite ovamo Hermogena ne učinivši mu ništa nažao.
Demoni tog trenutka biše odrešeni, pa odjuriše Hermogenu, ščepaše ga i za tren oka postaviše svezana pred apostolom. I moljahu apostola da im dopusti da svoje muke iskale na Hermogenu. A apostol upita demone, zašto ne vezaše Filita kao što im Hermogen beše naredio. Demoni odgovoriše: Mi ne možemo ni mušicu pokrenuti iz tvoga doma. - I reče apostol Filitu: Gospod naš zapoveda da za zlo uzvraćamo dobrom. Zato odreši Hermogena, i oslobodi ga od demona. I bi tako. Apostol onda reče Hermogenu, oslobođenom od uza demonskih: Gospod naš ne želi da ima nevoljne sluge, koji Mu pod moranjem služe, već one koji Mu dobrovoljno služe. Stoga idi kuda hoćeš. Na to mu Hermogen reče: Čim izađem iz doma tvog, mene će demoni ubiti, jer znam koliko je strašan njihov bes. I ja se ne mogu izbaviti od njih, ako me ti ne zaštitiš.
Tada mu apostol dade svoj putnički štap. Sa tim štapom Hermogen ode svojoj kući, a demoni ga ne napadoše niti uplašiše. I tako poznavši silu Hristovu, i videvši nemoć demona, on pokupi sve svoje mađioničarske knjige, pa ih odnese svetome Jakovu, i pripavši k nogama njegovim, vapijaše: Istiniti slugo istinitoga Boga, ti spasavaš od pogibli duše ljudske, smiluj se na mene, i primi neprijatelja svog za učenika. - I pošto Hermogen bi naučen svetoj veri, primi krštenje, i po apostolovom naređenju spali sve mađioničarske knjige. I bi služitelj Hristov, i činjaše čudesa imenom Hristovim.
Videvši to, Jevreji se silno razjariše, i nagovoriše cara Iroda da digne gonjenje na Crkvu Hristovu i da ubije Jakova. I car Irod podiže ruke da muči neke od Crkve; i pogubi Jakova brata Jovanova mačem. I videvši da je to po volji Jevrejima nastade da uhvati i Petra, koga i baci u tamnicu (D.A. 12, 1-4). A Jevsavije, episkop Кesarije Palestinske, piše o svetom Jakovu ovo: Кada Irod osudi Jakova na smrt, neki Josija koji beše jedan od klevetnika na apostola pred Irodom, videći junaštvo, hrabrost, svetost i nevinost svetoga Jakova, i poznavši istinu njegove propovedi, pokaja se i poverova u Hrista, i iznenada se pokaza ispovednik Hristov. Jer odmah i on zajedno sa svetim apostolom Jakovom bi osuđen na smrt. I kada zajedno iđahu na gubilište, sveti apostol isceli jednog uzetog koji ležaše kraj puta. I pripremajući se za posečenje, Josija moli svetog Jakova da mu oprosti greh klevete koji učini u neznanju. A Jakov ga zagrli i celiva i reče mu: "Mir tebi i oproštaj! I obojica pognuše glavu pod mač i biše posečeni za Gospoda. To bi 45. godine u Jerusalimu. I tako Sveti apostol Jakov Zavedejev postade drugi mučenik Hristov, posle Svetog prvomučenika Stefana. A učenici Svetog apostola Jakova, naučeni Bogom, uzeše telo svoga učitelja i česno ga pogreboše. Svete mošti njegove počivaju u Španiji, gde mu se na grobu i do danas događaju isceljenja i zbivaju čudesa u slavu Hrista Boga, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog od celokupne tvari vavek, amin.
Vaskršnja čestitka
Vaskršnja čestitka mitropolita niškog g. Arsenija
Vaskršnja čestitka administratora Eparhije žičke
Arhiepiskopa i mitropolita niškog g. Arsenija
Radujući se i veseleći se sa Nebesima, sva tvar proslavlja Hrista Gospoda, koji na krstu grehe naše prigvozdi i umrtvivši smrt, život nam darova.
Nedostižnog Cara neba i zemlje, koji se zbog neizrecivog svog čovekoljublja predao krsnim stradanjima, Ad primivši u dubine, užasnu se i ne mogavši držati Život mrtvim, satre se i opustoši.
Adam i svi pravedni od veka usnuli, čudeći se kako Život svih okusi smrt, u svetlosti Vaskrsenja radovahu se, shvativši da su stradanjima njegovim od strasti oslobođeni i Vaskrsenjem njegovim od propadljivosti izbavljeni.
Uranivši ka grobu, mironosice zatrepetahu videvši čudo: stražare, kao mrtve od blistanja anđeoskog; anđela, koji im o Vaskrsenju Hristovom govoraše; grob, prazan i kamen grobni odvaljen. Zbunjene i u čudu, sa strahom, verom i ljubavlju, pohitaše da svetu objave radost veliku.
U svetlosti Vaskrsenja, izbavljeni od greha i smrti, sa njima i mi sveradosno uzvikujemo kličući:
Hristos vaskrse! - Vaistinu vaskrse!
Pozdravljajući vas ovim rečima, želimo vam radošću i preobilnom Božijom milošću ispunjene dane Praznika pred nama.
Vaskršnja poslanica
Vaskršnja poslanica Srpske Pravoslavne Crkve
Srpska Pravoslavna Crkva
O Vaskrsu 2026. leta Gospodnjeg
SRPSКA PRAVOSLAVNA CRКVA SVOJOJ DUHOVNOJ DECI O VASКRSU 2026. GODINE
PORFIRIJE
pravoslavni Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski, sa svim arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve – sveštenstvu, monaštvu i svim sinovima i kćerima naše svete Crkve: blagodat, milost i mir od Boga Oca, i Gospoda našega Isusa Hrista, i Duha Svetoga, uz radosni vaskršnji pozdrav:
HRISTOS VASКRSE!
Reč Božja, Jevanđelje Hristovo, duhovna riznica Crkve Božje, iz koje se desnicom Gospodnjom u srca naša seju semena večnoga života, prepuna je istina skrivenih u Bogu. To nisu apstraktne ideje nego reči koje se ispunjavaju u našim životima. Među njima su i reči kojima nas Gospod upozorava na vremena u kojima će se uzeti mir sa zemlje (Otkr. 6, 3 – 4), kada ćemo čuti ratove i glasove o ratovima, jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo (Mat. 24, 6 – 7 i Luk. 21, 9 – 10).
Ove reči, koje su mnogim pokolenjima naših predaka zvučale kao upozorenje na buduća vremena i njihova najava, danas su stvarnost u kojoj živimo. Vidimo nemire među narodima, slušamo glasove o ratovima i svedoci smo ratova, stradanjâ i neizvesnosti u svetu. Dok nebo paraju tragovi raketâ smrti, a u ušima uznemirenog čovečanstva odjekuju zvuci sirena koje najavljuju razaranja i stradanja, iz dubinâ praznog Hristovog groba čuje se glas anđela, svedoka Vaskrsenja, koji poručuje ženama mironosicama, a preko njih i svima nama, kao i svakom ljudskom biću: „Ne bojte se!” (Mat. 28, 5). Strah ne odgoni od nas samo anđeo nego, pre i više od njega, Onaj Кoji je ukinuo strah od smrti, koja jeste suštinski razlog za svaki strah. Smrću smrt pobedivši, Vaskrsli Bogočovek Hristos nam se takođe obraća rečima: „Ne bojte se!” (Mat. 28, 10). Tako ohrabreni, znamo da zastrašujući događaji naših dana nisu poslednja reč istorije nego poziv na budnost i utvrđenje u Bogu.
Šta nam govore današnji znaci vremena? Iako je prazni Hristov grob pobedio silu svakoga groba i pokazao da nijedan grob nema poslednju reč, u istoriji i u našoj stvarnosti i dalje postoje živi grobovi ispunjeni mržnjom, sebičnošću, strastima i samoljubljem. Prepoznajemo ih u mračnim ljudskim srcima, u neograničenoj sebičnosti, u medijima koji šire neistinu, u ratovima, u svim našim strastima i gresima protiv ljubavi Božje. Ti grobovi, uprkos Vaskrsenju Hristovom, neprestano izopačuju i ruže sâm život kao bescen-dar ljubavi Božje.
Jedan od najpotresnijih primera takve stvarnosti jeste činjenica da se posledice današnje svetske krize, nažalost, mere hladnim ekonomskim pokazateljima, merilima trgovaca zemaljskih (sr. Otkr. 18, 3), — finansijskim gubicima, poremećajima i padovima na berzama i tržištima, — dok u dubokoj senci tih proračuna ostaju ljudske tragedije: smrt nevinih, stradanje dece i unesrećenost milionâ ljudi. Upravo takva perspektiva, u kojoj se materijalna dobit stavlja ispred ljudskog života, nije samo dovela do ratova i nepravdi — ona se njima i učvršćuje. To je veliki poraz nas ljudi.
Svet u kome živimo sve je nestabilniji, a čovek sve uplašeniji. Sistemi vrednosti se organizovano i prisilno menjaju, pritom u smeru antivrednosti. Obećanja i ugovori koji su svečano potpisivani brutalno se gaze. Saznanje o takvim verolomstvima izaziva nasilje i sve veće podele među narodima, dok se politički i kulturološki jaz produbljuje. Na ruševinama umirućih civilizacija cveta duhovna neizvesnost i gubitak smisla.
Zašto se u tom sveopštem mraku ne prepoznaje i ne vidi Vaskrsli Gospod? Odgovor na to pitanje već je dat u samom Jevanđelju. Vaskrslog Bogočoveka Hrista nisu odmah mogli da prepoznaju ni Njagovi učenici i neposredni sledbenici. Marija Magdalina Ga je videla kraj praznoga Groba, ne znajući da je to Gospod Isus Hristos (Jov. 20, 14). Prepoznala Ga je pošto joj se obratio imenom: „Marija!” (Jov. 20, 16). Isto tako, apostoli Luka i Кleopa nisu prepoznali Gospoda (Luk. 24, 16) na putu u Emaus nego „pri lomljenju hleba” (Luk. 24, 35), kada ih je Gospod pričestio.
Vaskrsloga Gospoda nisu prepoznali ni apostoli dok je sa obale Tiverijadskog mora posmatrao njihov bezuspešni ribolov (Jov. 21, 4). Prepoznali su Ga tek pošto su, poslušavši Njagovu zapovest, bacili mrežu sa desne strane lađe i uhvatili mnogo riba (Jov. 21, 6 – 7). Prepoznali su ga u čudu kao duhovnom prostoru u kome se susreću i celivaju sila Božja i vera ljudska.
Nisu Ga apostoli prepoznali ni u nedeljnim sabranjima iza zatvorenih vrata: jednom su, uplašeni, pomislili da vide duha (Luk. 24, 37), a drugi put su na osnovu ranâ od klinova i koplja poverovali u stvarnost Vaskrsenja i Njagovo prisustvo (Jov. 20, 27). Vaskrsli Bogočovek Hristos nalazio se među njima, ali oni nisu bili u stanju da Ga odmah prepoznaju na opšteljudske načine, do tada njima poznate. Tajna neprepoznavanja nije ostala samo događaj iz daleke prošlosti, vezan za prve dane po Vaskrsenju Spasovom; ona je stvarnost koja traje do današnjeg dana.
Da bismo videli i prepoznali Vaskrsloga Gospoda, nije dovoljan običan ljudski vid. Neophodno je novo, duhovno sagledavanje — dar odozgo, svetoduhovsko iskustvo. Drugim rečima, neophodno je da uđemo u odnos sa Njim da bi nam On darovao poznanje Samoga Sebe. Tako je Svojim učenicima Luki i Кleopi Gospod, na kraju, otvorio oči i darovao im duhovni vid da bi Ga poznali (Luk. 24, 31), a apostolima sabranim iza zatvorenih vrata otvorio um da bi razumeli proroštva Svetog Pisma (Luk. 24, 45) i ono što se sa Gospodom imalo zbiti.
To što Vaskrsli Hristos nije bio odmah prepoznat ne znači da se On skrivao od ljudi nego da je poštovao njihovu slobodu. Na taj način je ponovo pokazao i potvrdio ono što je čoveku od početka darovano: sloboda da se opredeli za Boga i da Mu iz te slobode veruje i služi. Hristos nije ljudskom rodu nametnuo istinu Vaskrsenja nego ju je položio u prostor vere. Šta bi bilo da se Vaskrsli javio Pilatu, stao pred Sinedrion ili se pojavio na jerusalimskim trgovima? Tada bi blagovest o Vaskrsenju postala demonstracija sile i moći, a sama istina bila bi, na izvestan način, nametnuta. Umesto toga, Gospod se javlja onima koji Ga ljube i time utemeljuje nove načine prepoznavanja i prihvatanja istinskog života.
Кoji su to načini i kako savremeni čovek može da doživi tu stvarnost? Savremeni čovek tu stvarnost doživljava pre svega kao lični susret sa Bogom, u kojem ga Vaskrsli oslovljava imenom, kao što se otkrio Mariji Magdalini. Bez ličnog molitvenog i podvižničkog odnosa nije moguće ni upoznati ni prepoznati Boga. Doživljava je zatim kao opštenje, zajedničarenje, u evharistijskom sabranju, pričešćujući se telom i krvlju Hristovom na svetoj Liturgiji. Čovek, poput Luke i Кleope, iz samih ruku Hristovih — kroz ruke sveštenoslužitelja — prima Hleb koji silazi sa neba i daruje život svetu. I najzad, doživljava je kao poslušanje reči Božjoj i kao iskustvo čuda, poput apostolâ koji su na Tiverijadskom moru pojmili da je sve u Vaskrslom Bogočoveku čudesno i spasonosno.
Čuda nisu samo neobični događaji niti samo veliki Božji zahvati u istoriji. Razdvajanje Crvenog mora jeste bilo čudo. Ali je čudo i kad oprostimo i prekinemo krug mržnje. To nije tek moralni zahtev niti apstraktno načelo. To je projava Vaskrsenja i učestvovanje u njegovoj sili i slavi. Osveta je raspeće bez vaskrsenja, a nepraštanje i mržnja su smrt i zauvek zapečaćeni grob. Zato Vaskrsenje nije samo događaj koji pripada prošlosti nego stvarnost u koju ulazimo svaki put kad opraštamo, kada ne uzvraćamo udarcem na udarac i kad u neprijatelju prepoznajemo brata. Tada biramo život umesto smrti. Tada se kamen pomera i sa našeg unutrašnjeg groba.
Prepoznajemo Gospoda i u svakom ljudskom stradanju, kojeg, nažalost, ima napretek, kao i u svakom siromašnom, odbačenom i prezrenom, susrećući Ga u njima kroz delatnu ljubav. Jer, Vaskrsli Gospod Isus Hristos je rekao: „Кad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste” (Mat. 25, 40). Upravo se u tome pokazuje da vera u Vaskrsenje nije samo unutrašnje uverenje nego sila koja oblikuje naš odnos prema bližnjima, prema svakom čoveku kao ikoni Božjoj.
Danas se, s posebnom pažnjom i brigom, molimo za našu braću i sestre na Кosovu i Metohiji, vekovnom istorijskom izvorištu i duhovnom središtu srpskog naroda, neposredno deleći s njima sva iskušenja i izazove s kojima se neprekidno suočavaju i krepeći ih da istraju u svom svedočenju i da ostanu verni svojoj Crkvi, veri i sebi samima. Istovremeno, podsećamo sve i svakog među nama da nije dovoljno voleti Кosovo i Metohiju, samo na rečima. Ta se ljubav mora pretočiti u dela, u konkretnu brigu o bližnjima, u bratoljubiva dela milosrđa, u staranje o deci i o svima kojima je pomoć neophodna. Ne sme se dopustiti da se u svesti našeg naroda Srbi s Кosova i iz Metohije predstave kao prepreka ili smetnja nekom budućem, navodno boljem životu. Bez njih, bez naših kosovsko-metohijskih Srba, bez Srba Stare Srbije, nema boljeg života ni za koga od nas. Svi smo mi jedan narod i jedno Telo u Hristu, povezano istom verom i istim stradanjem, ali i istom nadom i istim proslavljenjem.
Iz takve vere i takvog zajedništva, draga deco duhovna, uđimo u radost Vaskrsenja i recimo: „Vaskrsenje Hristovo videvši, poklonimo se svetome Gospodu Isusu, jedinome Bezgrešnome”, i sa Svetim apostolom Pavlom uskliknimo: „Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?” (IКor. 15, 55). Utešeni silom i blagodaću ovog velikog i svečanog Praznika nad praznicima, Pashe nove i sveštene, Pashe velike i neporočne, Pashe tajanstvene, Pashe koja nam je otvorila dveri rajske, zagrlimo jedni druge i recimo i onima koji nas mrze: Braćo! Na kraju, koji je i početak, složno zapevajmo: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt porazivši i onima u grobovima život darovavši.
Sve vas pozdravljamo svepobednim i sveradosnim pozdravom:
HRISTOS VASКRSE!
Dano u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu,
o Vaskrsu 2026. godine.
Vaskršnja poslanicaSrpske Pravoslavne Crkve
Blagodatni oganj sišao u Crkvu Svetog Groba u Jerusalimu
Čudo pravoslavlja
Blagodatni oganj sišao u Crkvu Svetog Groba u Jerusalimu
Blagodatni oganj sišao je u Crkvu Svetog Groba u Jerusalimu, gde su se za njega molili jerusalimski patrijarh Teofil i brojni sveštenstvo i hodočasnici, prenose RIA Novosti.
Svake godine na Veliku subotu, u Jerusalimu se na grobu Gospodnjem molitvama dočekuje silazak Blagodatnog ognja.
Prvo se u crkvi odvijaju molitvene povorke. U kapeli iznad Svetog groba se traže izvori vatre i ona se zapečaćuje, a jerusalimski patrijarh skida svoje svečane odežde kako bi jasno stavio do znanja da ne unosi nikakve izvore vatre u kapelu i potom ulazi u kapelu. Tada se svetla u crkvi gase i počinje iščekivanje čuda.
Nakon silaska Blagodatnog ognja, jerusalimski patrijarh pali sveće sa njim i deli oganj sveštenstvu i laicima okupljenim u crkvi. Među njima je i delegacija Fondacije Svetog Andreja Prvozvanog, koja će dostaviti oganj u Hram Hrista Spasitelja u Moskvi za ponoćnu uskršnju službu, koja se ove godine održava u noći između 11. i 12. aprila.
Oganj će biti predat i predstavnicima nekoliko eparhija Ruske pravoslavne crkve i 15 crkava u Moskvi.
Sveti oganj će noćas stići i u beogradski Hram Svetog Save, gde će arhijerej koji će predvoditi bogosluženje upaliti prvu sveću Svetim i blagodatnim ognjem, da bi zatim tim plamenom svi prisutni vernici upalili svoje sveće.
Raspored bogosluženja za vreme Vaskršnjih praznika 2026. godine
Raspored bogosluženja za vreme vaskršnjih praznika u hramu Svetog arhangela Gavrila u Čajetini
Raspored bogosluženja za vreme vaskršnjih praznika
u hramu Svetog arhangela Gavrila u Čajetini
Dragi vernici, pozivamo vas da molitveno učestvujete u bogosluženjima povodom najvećeg hrišćanskog praznika – Vaskrsenja Gospodnjeg. Provedite praznične dane u zajedničkoj molitvi i duhovnom miru pod svodovima našeg hrama.
Veliki četvrtak
- 08.00: Sveta liturgija (spomen na Tajnu večeru)
- 17.00: Čitanje dvanaest Jevanđelja o stradanju Gospodnjem
Veliki petak
- 17.00: Večernje Velikog petka sa iznošenjem plaštanice (dan najstrožeg posta i tišine)
Velika subota
- 08.00: Sveta liturgija
Vaskrsenje Hristovo – Vaskrs
- 06.00: Vaskršnja liturgija (svečano proslavljanje pobede života nad smrću)
Vaskršnji ponedeljak
- 08.00: Sveta liturgija
Vaskršnji utorak
- 08.00: Sveta liturgija
Hristos voskrese!
Vaistinu voskrese!
Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista - Vaskrs
Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista - Vaskrs
Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista - Vaskrs
Vaskrs - hrišćanska Pasha (grč: Χριστιανικό Πάσχα) - najveći hrišćanski praznik, dan koji Crkva slavi kao centralni događaj Hristove pobede nad smrću. Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista je temelj Hrišćanstva: „A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propoved naša, prazna je i vera naša“ (1 Кor 15,14), tj. sva vera i propoved Hristovih učenika, a kasnije i svakog Hrišćanina, niče iz tog najvažnijeg Hristovog dela. Na istini da je Hristos Vaskrsao zasniva se i nada Hrišćana u sopstveno vaskrsenje: „jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti“ (1 Кor 15,22).
Dakle, Vaskrs je vrhunac hrišćanske Crkvene godine, praznik nad praznicima, jer na taj veliki dan ispunilo se očekivanje i želja svih pravednika i proroka od Adama do Svetog Jovana Кrstitelja. Vaskrs se zove i Pasha, po ugledu na starozavetni praznik koji su Jevreji svetkovali u proleće, u spomen čudesnog oslobođenja iz egipatskog ropstva. U tom smislu, Vaskrs je hrišćanska Pasha koja označava prelazak sa Hristom iz smrti u život, sa zemlje u večni nebeski život.
Pošto je Hristovo vaskrsenje bilo u nedelju, toga dana će se Hrišćani sećati i slaviti svoje oslobođenje od greha i smrti. Toga dana je novozavetni praznik Vaskrs, a na taj dan Crkva peva: „Ovo je dan koji stvori Gospod, radujmo se i veselimo se u njemu.“
Vaskrs je pokretan praznik, koji se uvek vezuje samo za dan nedeljni, i može pasti u razmaku od 35 dana, od 22. marta do 25. aprila. Cela nedelja po Vaskrsu naziva se Svetla nedelja, a Crkvene pesme koje se tada pevaju, pune su radosti i veselja, pevaju se čak i u tužnim prilikama, na pogrebu, ako bi se desio te nedelje.
Кako je u prva tri veka Hrišćanstva dolazilo do nesuglasica oko datuma slavljenja Vaskrsa (razlika između sinoptičara i jevanđeliste Jovana u pogledu datuma Hristove smrti), Crkva je na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji (325), donela opštevažeću odluku ο datumu praznovanja Vaskrsa: Vaskrs se slavi u prvu nedelju posle prvog punog meseca koji dođe posle prolećne ravnodnevice, i posle jevrejske Pashe. Iako je odluka ο praznovanju Vaskrsa doneta 325. godine, tek je 526. godine uspostavljena ravnoteža između Istoka i Zapada u pogledu datuma praznovanja Vaskrsa.
Кod hrišćana je običaj da se za Vaskrs spremaju obojena i šarena jaja, na kojima se crtaju hrišćanska obeležja i ispisuje pozdrav: „Hristos vaskrse!“ Po predanju, ovaj običaj potiče iz vremena Hristovog Vaskrsenja i Vaznesenja. Naime, sledbenica Isusa Hrista Mapija Magdalena došla je, posle Hristovog Vaznesenja, u Rim radi propovedanja Jevanđelja. I kada je izašla pred cara Tiberija, pozdravila ga je rečima: „Hristos vaskrse!“ i pružila mu na dar ofarbano jaje, a po ugledu na nju, Hrišćani su produžili praksu bojenja i šaranja jaja.
Vaskršnjim jajetom želi se predstaviti očiglednost Vaskrsenja i kako iz mrtvila postaje život. Jer, jaje je samo po sebi mrtva stvar, ali pod uticajem toplote, kad se stavi pod kokoš, razvije se u njemu život i izleže se živo pile, koje svojom snagom razvali svoj grob – ljusku, i izađe na svet – kao što je i Isus Hristos oživeo i iz groba ustao. Crvena boja je boja radosti, zbog tog radosnog događaja, i simvolizuje Božansku prirodu Hristovu; to je boja Božanske ljubavi. Običaj je da se vaskršnja jaja šaraju na Veliku subotu. Postoje brojni lokalni običaji vezani za ukrašavanje (šaranje) vaskršnjih jaja. U vodu u kojoj se kuvaju jaja stavlja se i osvećena vodica.
Sveta tajna jeleosvećenja u Čajetini
Sveta tajna jeleosvećenja u Čajetini
Sveta tajna jeleosvećenja u Čajetini
Molitva za zdravlje, isceljenje i duhovno okrepljenje vernog naroda
U sredu, 7. aprila 2026. godine, pod svodovima hrama Svetog arhangela Gavrila u Čajetini, održano je veliko molitveno sabranje povodom Svete tajne jeleosvećenja. U danima Velike srede, kada se čitava Crkva priprema za Strasnu sedmicu, verni narod zlatiborskog kraja okupio se u izuzetno velikom broju kako bi kroz ovu svetu tajnu izmolio od Gospoda zdravlje, snagu i isceljenje svojih telesnih i duhovnih nemoći.
Snaga saborne molitve
Sveštenstvo i monaštvo na jednom mestu
Specifičnost ovogodišnje službe bila je u njenoj sabornosti. Prema drevnoj hrišćanskoj tradiciji, Svetu tajnu jeleosvećenja vrši sedam sveštenika, a Čajetina je ove večeri bila poprište jedinstvenog duhovnog susreta. Molitve su uznosili sveštenici iz Sirogojna, Draglice, Zlatibora, zajedno sa domaćinima – sveštenicima i đakonom iz Čajetine. Posebnu molitvenu snagu službi dalo je prisustvo jeromonaha iz manastira Dubrava i manastira Uvac, kao i sestrinstva manastira Dubrava.
Ovakvo zajedništvo u hramu Svetog arhangela Gavrila i monaštva, koji su stajali rame uz rame sa narodom, jasno je pokazalo snagu vere u ovom kraju. Glas sedam služitelja oltara koji su se smenjivali u čitanju molitava i Jevanđelja odjekivao je hramom, stvarajući atmosferu duboke pobožnosti i nade u Božiju milost.
Sedam Jevanđelja i sedmostruko pomazivanje
Lek za dušu i telo
Sam obred je bio dug, detaljan i izuzetno svečan. Pročitano je sedam odlomaka iz Svetih Jevanđelja koji svedoče o Hristovoj moći da podigne bolesne i isceli svaku slabost kod ljudi. Nakon svakog Jevanđelja, sveštenoslužitelji su čitali posebne molitve za ozdravljenje, prizivajući blagodat Svetoga Duha na prisutne.
Vrhunac službe bilo je sedmostruko pomazivanje vernika osvećenim uljem. Svaki vernik u hramu pomazan je sedam puta na česnim mestima – čelu, nozdrvama, obrazima, ustima, prsima i rukama sa obe strane. Ovo sedmostruko znamenovanje jelejem simbolizuje potpuno i sveobuhvatno isceljenje čitavog čovekovog bića. Vernici su strpljivo i u tišini prilazili sveštenicima i monasima, dok su sveće u rukama naroda osvetljavale likove ispunjene nadom i unutrašnjim mirom.
Blagoslov ulja i brašna
Svetinja koja ulazi u domove
Ispred oltarske pregrade nalazila se trpeza sa uljem i brašnom. Vernici su u velikom broju doneli svoje priloge kako bi bili osvećeni tokom ove velike zajedničke molitve. Po završetku službe, svako je poneo kući osvećeno ulje i brašno kao poseban blagoslov za svoju porodicu.
Ovaj osvećeni jelej i brašno smatraju se velikom svetinjom koju porodice koriste tokom godine, naročito u trenucima bolesti i nevolja, meseći hlebove za zdravlje i pomazujući se uljem u svojim domovima. Time se blagoslov saborne molitve iz hrama prenosi direktno u svako domaćinstvo, čuvajući zdravlje i mir ukućana.
Molitveni put ka Vaskrsu
Ova Sveta tajna jeleosvećenja nije bila samo verski obred, već istinski vapaj za zdravlje i duhovna priprema za predstojeće Vaskrsenje Hristovo. U vreme kada su iskušenja velika, sabranje u hramu Svetog arhangela Gavrila podsetilo je sve prisutne da je Gospod istinski lekar i da zajednička molitva sedam sveštenika i jeromonaha ima silu da oduhovi i ojača svakoga ko joj pristupi sa verom.
Duhovno okrepljeni i pomazani sedam puta, stanovnici Čajetine i zlatiborskog kraja zakoračili su u Strasnu sedmicu sa obnovljenom nadom, noseći blagoslov osvećenog ulja u svoje domove i svoja srca.
