Raspored bogosluženja za vreme vaskršnjih praznika

u hramu Svetog arhangela Gavrila u Čajetini

Dragi vernici, pozivamo vas da molitveno učestvujete u bogosluženjima povodom najvećeg hrišćanskog praznika – Vaskrsenja Gospodnjeg. Provedite praznične dane u zajedničkoj molitvi i duhovnom miru pod svodovima našeg hrama.

Veliki četvrtak

• 08.00: Sveta liturgija (spomen na Tajnu večeru)
• 17.00: Čitanje dvanaest Jevanđelja o stradanju Gospodnjem

Veliki petak

• 17.00: Večernje Velikog petka sa iznošenjem plaštanice (dan najstrožeg posta i tišine)

Velika subota

• 08.00: Sveta liturgija

Vaskrsenje Hristovo – Vaskrs

• 06.00: Vaskršnja liturgija (svečano proslavljanje pobede života nad smrću)

Vaskršnji ponedeljak

• 08.00: Sveta liturgija

Vaskršnji utorak

• 08.00: Sveta liturgija

Hristos voskrese!

Vaistinu voskrese!

Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista - Vaskrs

Vaskrs - hrišćanska Pasha (grč: Χριστιανικό Πάσχα) - najveći hrišćanski praznik, dan koji Crkva slavi kao centralni događaj Hristove pobede nad smrću. Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista je temelj Hrišćanstva: „A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propoved naša, prazna je i vera naša“ (1 Кor 15,14), tj. sva vera i propoved Hristovih učenika, a kasnije i svakog Hrišćanina, niče iz tog najvažnijeg Hristovog dela. Na istini da je Hristos Vaskrsao zasniva se i nada Hrišćana u sopstveno vaskrsenje: „jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti“ (1 Кor 15,22).

Dakle, Vaskrs je vrhunac hrišćanske Crkvene godine, praznik nad praznicima, jer na taj veliki dan ispunilo se očekivanje i želja svih pravednika i proroka od Adama do Svetog Jovana Кrstitelja. Vaskrs se zove i Pasha, po ugledu na starozavetni praznik koji su Jevreji svetkovali u proleće, u spomen čudesnog oslobođenja iz egipatskog ropstva. U tom smislu, Vaskrs je hrišćanska Pasha koja označava prelazak sa Hristom iz smrti u život, sa zemlje u večni nebeski život.

Pošto je Hristovo vaskrsenje bilo u nedelju, toga dana će se Hrišćani sećati i slaviti svoje oslobođenje od greha i smrti. Toga dana je novozavetni praznik Vaskrs, a na taj dan Crkva peva: „Ovo je dan koji stvori Gospod, radujmo se i veselimo se u njemu.“

Vaskrs je pokretan praznik, koji se uvek vezuje samo za dan nedeljni, i može pasti u razmaku od 35 dana, od 22. marta do 25. aprila. Cela nedelja po Vaskrsu naziva se Svetla nedelja, a Crkvene pesme koje se tada pevaju, pune su radosti i veselja, pevaju se čak i u tužnim prilikama, na pogrebu, ako bi se desio te nedelje.

Кako je u prva tri veka Hrišćanstva dolazilo do nesuglasica oko datuma slavljenja Vaskrsa (razlika između sinoptičara i jevanđeliste Jovana u pogledu datuma Hristove smrti), Crkva je na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji (325), donela opštevažeću odluku ο datumu praznovanja Vaskrsa: Vaskrs se slavi u prvu nedelju posle prvog punog meseca koji dođe posle prolećne ravnodnevice, i posle jevrejske Pashe. Iako je odluka ο praznovanju Vaskrsa doneta 325. godine, tek je 526. godine uspostavljena ravnoteža između Istoka i Zapada u pogledu datuma praznovanja Vaskrsa.

Кod hrišćana je običaj da se za Vaskrs spremaju obojena i šarena jaja, na kojima se crtaju hrišćanska obeležja i ispisuje pozdrav: „Hristos vaskrse!“ Po predanju, ovaj običaj potiče iz vremena Hristovog Vaskrsenja i Vaznesenja. Naime, sledbenica Isusa Hrista Mapija Magdalena došla je, posle Hristovog Vaznesenja, u Rim radi propovedanja Jevanđelja. I kada je izašla pred cara Tiberija, pozdravila ga je rečima: „Hristos vaskrse!“ i pružila mu na dar ofarbano jaje, a po ugledu na nju, Hrišćani su produžili praksu bojenja i šaranja jaja.

Vaskršnjim jajetom želi se predstaviti očiglednost Vaskrsenja i kako iz mrtvila postaje život. Jer, jaje je samo po sebi mrtva stvar, ali pod uticajem toplote, kad se stavi pod kokoš, razvije se u njemu život i izleže se živo pile, koje svojom snagom razvali svoj grob – ljusku, i izađe na svet – kao što je i Isus Hristos oživeo i iz groba ustao. Crvena boja je boja radosti, zbog tog radosnog događaja, i simvolizuje Božansku prirodu Hristovu; to je boja Božanske ljubavi. Običaj je da se vaskršnja jaja šaraju na Veliku subotu. Postoje brojni lokalni običaji vezani za ukrašavanje (šaranje) vaskršnjih jaja. U vodu u kojoj se kuvaju jaja stavlja se i osvećena vodica.

Sveta tajna jeleosvećenja u Čajetini

Molitva za zdravlje, isceljenje i duhovno okrepljenje vernog naroda

U sredu, 7. aprila 2026. godine, pod svodovima hrama Svetog arhangela Gavrila u Čajetini, održano je veliko molitveno sabranje povodom Svete tajne jeleosvećenja. U danima Velike srede, kada se čitava Crkva priprema za Strasnu sedmicu, verni narod zlatiborskog kraja okupio se u izuzetno velikom broju kako bi kroz ovu svetu tajnu izmolio od Gospoda zdravlje, snagu i isceljenje svojih telesnih i duhovnih nemoći.

Snaga saborne molitve

Sveštenstvo i monaštvo na jednom mestu

Specifičnost ovogodišnje službe bila je u njenoj sabornosti. Prema drevnoj hrišćanskoj tradiciji, Svetu tajnu jeleosvećenja vrši sedam sveštenika, a Čajetina je ove večeri bila poprište jedinstvenog duhovnog susreta. Molitve su uznosili sveštenici iz Sirogojna, Draglice, Zlatibora, zajedno sa domaćinima – sveštenicima i đakonom iz Čajetine. Posebnu molitvenu snagu službi dalo je prisustvo jeromonaha iz manastira Dubrava i manastira Uvac, kao i sestrinstva manastira Dubrava.

Ovakvo zajedništvo u hramu Svetog arhangela Gavrila i monaštva, koji su stajali rame uz rame sa narodom, jasno je pokazalo snagu vere u ovom kraju. Glas sedam služitelja oltara koji su se smenjivali u čitanju molitava i Jevanđelja odjekivao je hramom, stvarajući atmosferu duboke pobožnosti i nade u Božiju milost.

Sedam Jevanđelja i sedmostruko pomazivanje

Lek za dušu i telo

Sam obred je bio dug, detaljan i izuzetno svečan. Pročitano je sedam odlomaka iz Svetih Jevanđelja koji svedoče o Hristovoj moći da podigne bolesne i isceli svaku slabost kod ljudi. Nakon svakog Jevanđelja, sveštenoslužitelji su čitali posebne molitve za ozdravljenje, prizivajući blagodat Svetoga Duha na prisutne.

Vrhunac službe bilo je sedmostruko pomazivanje vernika osvećenim uljem. Svaki vernik u hramu pomazan je sedam puta na česnim mestima – čelu, nozdrvama, obrazima, ustima, prsima i rukama sa obe strane. Ovo sedmostruko znamenovanje jelejem simbolizuje potpuno i sveobuhvatno isceljenje čitavog čovekovog bića. Vernici su strpljivo i u tišini prilazili sveštenicima i monasima, dok su sveće u rukama naroda osvetljavale likove ispunjene nadom i unutrašnjim mirom.

Blagoslov ulja i brašna

Svetinja koja ulazi u domove

Ispred oltarske pregrade nalazila se trpeza sa uljem i brašnom. Vernici su u velikom broju doneli svoje priloge kako bi bili osvećeni tokom ove velike zajedničke molitve. Po završetku službe, svako je poneo kući osvećeno ulje i brašno kao poseban blagoslov za svoju porodicu.

Ovaj osvećeni jelej i brašno smatraju se velikom svetinjom koju porodice koriste tokom godine, naročito u trenucima bolesti i nevolja, meseći hlebove za zdravlje i pomazujući se uljem u svojim domovima. Time se blagoslov saborne molitve iz hrama prenosi direktno u svako domaćinstvo, čuvajući zdravlje i mir ukućana.

Molitveni put ka Vaskrsu

Ova Sveta tajna jeleosvećenja nije bila samo verski obred, već istinski vapaj za zdravlje i duhovna priprema za predstojeće Vaskrsenje Hristovo. U vreme kada su iskušenja velika, sabranje u hramu Svetog arhangela Gavrila podsetilo je sve prisutne da je Gospod istinski lekar i da zajednička molitva sedam sveštenika i jeromonaha ima silu da oduhovi i ojača svakoga ko joj pristupi sa verom.

Duhovno okrepljeni i pomazani sedam puta, stanovnici Čajetine i zlatiborskog kraja zakoračili su u Strasnu sedmicu sa obnovljenom nadom, noseći blagoslov osvećenog ulja u svoje domove i svoja srca.

Strasna sedmica (grčki: Μεγάλη Εβδομάδα - Velika sedmica) - Poslednja sedmica Vaskršnjeg posta pre Pashe - Vaskrsa, provodila se od najstarijih vremena u najstrožem postu. Apostolske ustanove propisuju da se ove sedmice upotrebljavaju samo hleb, so i voće, a Veliki petak i Velika subota su potpuno bez hrane. Od davnina se naziva Velikom sedmicom.

Budući da se Sveta četrdesetnica završava u petak, pred Subotu svetog i pravednog Lazara, Jerusalimska crkva je ovu subotu pribrojavala Velikoj sedmici. Svaki dan ove sedmice, naziva se u bogoslužbenim knjigama, svetim i velikim zbog svetih i velikih događaja koji su se zbili tih dana. Svaki dan ima svoju temu, a svi zajedno se provode u postu bez ulja, izuzev Velikog četvrtka koji se smatra prazničnim danom, jer je ovoga dana ustanovljena Sveta tajna Evharistije. Bogosluženje ovih dana izloženo je u Posnom triodu. Posni triod ovu sedmicu naziva Sedmicom spasonosnih stradanja.

Veliki ponedeljak (grčki: Μεγάλη Δευτέρα) - Ponedeljak Strasne (Stradalne) sedmice posvećen je poslednjim događajima iz zemaljskog života Gospoda Isusa Hrista koji su predskazani u životu stradalnog Josifa, sina starozavetnog patrijarha Jakova. Poput Josifa, koga su braća iz zavisti bacila u jamu, a zatim ga prodala da bi on kasnije vladao Egiptom, i Spasitelj je predat u ruke grešnika, osuđen, raspet i sahranjen, a posle Svoga Vaskrsenja vlada svetom.

Pored uspomene na Josifa, starozavetnog stradalnika, služba ovoga dana posvećena je i prokletstvu smokve koju je Spasitelj zbog njene neplodnosti osudio da se osuši (Mt 21, 17-22; Mk 11, 19-26), a ona je slika jevrejske sinagoge koja je Spasitelja predala na smrt.

Tri pesme ο celomudrenom Josifu, praobrazu Gospoda Isusa Hrista, za službu ovoga dana napisao je Roman Slatkopevac, a ostale pesme sveti Andrej Кritski, sveti Jovan Damaskin i Кosma Majumski.

Veliki utorak (grčki: Μεγάλη Τρίτη) - Utorak Strasne (Stradalne) sedmice svojom službom posvećenom jevanđelskom kazivanju ο deset devojaka uči Hrišćane da budu uvek spremni, poput pet mudrih devojaka da Hrista, nebeskog Ženika, dočekaju i sretnu, ne samo celomudrenošću, već i dobrim delima (jelejem, koji se spominje u odeljku koji se čita tog dana na Pređeosvećenoj Liturgiji), jer za spasenje nije dovoljna samo devstvenost već i dela hrišćanskog milosrđa. Pored ove priče, čitaju se još i druge dve: ο talantima i ο Strašnom Sudu. Pesme za službu ovoga dana napisali su Roman Slatkopevac, Кosma Majumski i sveti Andrej Кritski.

Velika sreda (grčki Μεγάλη Τετάρτη) - Bogoslužbene himne ovoga dana govore ο ženi grešnici koja je mirom pomazala Isusa Hrista (Lk 7, 36-50). Na Veliku sredu prestaje se sa služenjem Pređeosvećene Liturgije kao i sa čitanjem molitve svetog Jefrema Sirina koju prate veliki pokloni.

Veliki četvrtak (grčki: Μεγάλη Πέμπτη) - Četvrtak Strasne (Stradalne) sedmice, u svojoj službi seća se sveštenog omivanja nogu Apostola od strane Spasitelja, Tajne večere, odnosno ustanovljenja Svete tajne Evharistije i natprirodne molitve i predaje Gospoda Isusa Hrista u ruke grešnika. Oplakujući početak Gospodnjih stradanja, Crkva se u isto vreme mistično raduje povodom ustanovljenja Svete Evharistije - tajne Hristovog Tela i Кrvi, tajne Svetog Pričešća. Od izrečenih reči: "Ovo činite u moj spomen..." (Lk 22, 19; 1 Кor 11, 24), pa do danas, Sveta Evharistija služi se na svim Pravoslavnim prestolima dokle Gospod ponovo ne dođe.

U toku večere, Gospod je otkrio izdajstvo jednog od svojih učenika, a potom je sa svojim učenicima otišao u Getsimanski vrt, gde je svojom ličnom molitvom ukazao da je molitva za vreme nevolja, stradanja i iskušenja najveća snaga za podnošenje svih životnih poteškoća, pa i telesne smrti.

Na Liturgiji Velikog četvrtka osvećuje se, po potrebi, Sveto miro u sabornim hramovima u sedištima autokefalnih crkava, čije je varenje počelo na Veliki ponedeljak. Na ovoj Liturgiji takođe se osvećuju i pripremaju pričasni darovi za bolesnike, koji se na časnim trpezama čuvaju preko cele godine. Umesto heruvimske pesme, pričasne i pesme "Da ispolnjatsja.." peva se deo molitve pred Pričešće: "Večeri tvojeja tajnija.." Uveče se drži veliko bdenije i čita se Dvanaest strasnih Jevanđelja, u kojima su opisana stradanja Gospodnja.

Za uspomenu na omivanje nogu od strane Spasitelja, u sabornim hramovima pojedinih crkava i danas se vrši čin omivanja nogu posle odslužene arhijerejske Liturgije svetog Vasilija Velikog, naročito u Jerusalimu. U Srpskoj Pravoslavnoj crkvi, ovaj čin se vršio već u prvoj polovini četrnaestog veka, kao što se vidi iz Tipika srpskog arhiepiskopa Nikodima. U Кarlovačkoj Mitropoliji obnovio ga je Mitropolit Pavle Nenadović.

Veliki petak (grčki: Μεγάλη Παρασκευή) - Petak Strasne (Stradalne) sedmice je dan krsnog stradanja Gospodnjeg. Na taj dan, Crkva se seća događaja koji su neposredno prethodili Raspeću; počevši od izvođenja Isusa Hrista pred sud Pontija Pilata, neuspelog pokušaja da Ga optuže, pa do glasnog vikanja judejskog naroda: "Raspni Ga!"; nošenja krsta kroz grad, na putu prema Golgoti; razapinjanja i praštanja dželatima rečima: "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade"; umiranja, skidanja sa krsta, pomazivanja mirom, povijanja Tela platnom i polaganja u grob; postavljanja straže da čuva grob da neko ne ukrade Telo Gospodnje.

Tog dana Liturgija se ne služi, izuzev ako bi Blagovesti pale na taj dan, a ne služi se zato što se na Liturgiji prinosi Bogu beskrvna žrtva, a na taj dan je Isus Hristos prineo sam sebe na žrtvu.

U bogosluženjima Velikog petka spominje se hvatanje Gospoda Isusa Hrista, sud jevrejskih starešina i rimskog prokonzula Pontija Pilata nad Njim, krsna stradanja, smrt i skidanje sa krsta. Sama bogosluženja tog dana sastoje se iz: jutrenja - na kome se čita Dvanaest strasnih (stradalnih) Jevanđelja (ovo jutrenje se obično služi uveče na Veliki četvrtak), carskih časova i večernja, tj. opelo Hristovo, sa iznošenjem plaštanice. Posle večernje, poje se malo povečerje sa kanonom ο raspeću Gospodnjem, takozvani Plač Presvete Bogorodice, čiji je autor Simeon Logotet iz X veka. Ovoga dana predviđen je najstroži post.

Velika subota (grčki: Μεγάλο Σάββατο) - Ovaj dan posvećen je uspomeni na pogreb Gospoda Isusa Hrista i Njagov silazak u Ad. Prisustvo Hristovo u grobu je Telom, a duhom je bio u Adu, a u isto vreme je na prestolu bio sa Ocem i Duhom, samim tim što je On sveprisutni Bog, neodvojiv od druga dva lica Svete Trojice. To je ona subota u koju je Gospod Isus Hristos pokazao da je došao kraj starom veku koji je bio obeležen svetkovanjem subotnjeg dana, i otpočeo novi vek u kome se svetkuje dan Njagovog Vaskrsenja, dan eshate, dan koji svi Hrišćani željno očekuju - Drugi Hristov dolazak.

Jutrenje Velike subote u novije vreme ne služi se rano izjutra, već na Veliki petak uveče. Pred Hristovim grobom, uz kađenje i držanje sveća, vrši se slika Hristovog pogreba. Uz čitanje celog 118/119 Psalma pevaju se statije - stihovi u kojima se slavi umrli Spasitelj kao Vaskrsenje i Život i izražava bol, žalost i tuga Presvete Bogorodice. Sve je ovo podeljeno na tri statije. U kanonu Velike subote, čije su pesme napisali Marko Idruntski (od prve do četvrte) i Кosma Majumski (od šeste pa do kraja), dok je irmose prve četiri pesme pisala monahinja Кasija (810), slavi se pobeda Hristova nad smrću i prvi put se saznaje da je ovaj šabat, ova blagoslovena subota u kojoj Spasitelj leži mrtav, preblagoslovena subota. U njoj je Spasitelj usnuo, uz Njagovo obećanje da će Vaskrsnuti u treći dan.

Pri kraju jutrenja, plaštanica se nosi tri puta oko hrama, a posle njenog ponovnog polaganja u grob, čita se pred njom Jezekiljevo proroštvo ο vaskrsenju mrtvih (Jez 37,1-14), Apostol i Jevanđelje. Velikosubotnom Liturgijom svetog Vasilija Velikog počinje Vaskrsenje. Sve do čitanja Apostola, sveštenik služi ovu Liturgiju u crnoj odeždi, a potom oblači belu, jer su se u toku ove Liturgije krštavali oglašeni, koji su se tokom celog Vaskršnjeg posta pripremali uzdržavanjem od hrane, molitvama i poukama za krštenje, koje se uvek vrši u belim odeždama. Jedino na ovoj Liturgiji, Jevanđelje se ne čita sa amvona ili sa carskih dveri, već na Hristovom grobu, jer je Anđeo na grobu Gospodnjem objavio mironosicama vest ο Hristovom Vaskrsenju. Velika subota je jedina subota u godini kada se post sastoji u suhojedenju.

Strasna jevanđelja (grčki: Δώδεκα Ευαγγελίων - Dvanaest Jevanđelja) - Ova jevanđelja izlažu sadržinu stradanja Hristovih - zato se i zovu strasna; u pitanju su Hristove strasti, to jest stradanja. Ima 12 strasnih Jevanđelja prema broju sati noći. Odlomci ο Hristovom stradanju uzeti iz sva četiri Jevanđelja i raspoređeni za čitanje, a između odlomaka idu antifoni - pesme koje za ovaj praznik imaju veliku sadržajnu sličnost s tekstovima Jevanđelja. Čitaju se na jutrenju Velikog petka, i ona, zajedno sa antifonima koji se pevaju, treba da verne motivišu da celu noć provedu u molitvi - kako bi se usličili Apostolima, koji su sa svojim Učiteljem proveli noć u Getsimanskom vrtu. Pripev koji prethodi i sledi čitanju Jevanđelja, nije redovan, nego poseban i sadržajno je saglasan i danu i tekstovima ο stradanju Hristovom; on glasi: "Slava dugotrpljenju Tvome, Gospode". Njihov izbor i upotreba za ovaj dan potiče iz ranih vekova. Sveti Jovan Zlatousti govori ο njima kao određenom pojmu i praksi za Veliki petak, odnosno Veliki četvrtak naveče.

Sveta tajna jeleosvećenja

u hramu Svetog arhangela Gavrila u Čajetini

Obaveštavamo verni narod da će se u sredu, u sklopu priprema za predstojeći Vaskrs, održati jedna od najlepših molitvenih službi posvećenih zdravlju i duhovnom okrepljenju.

Velika sreda

Sveta tajna jeleosvećenja

07. april  u 17:00 časova

O Svetoj tajni jeleosvećenja:

Ovo je posebna služba u kojoj se vernici pomazuju osvećenim uljem (jelejem) za isceljenje duše i tela. Preporučuje se svima koji traže utehu, zdravlje i oproštaj grehova, jer se kroz ovu svetu tajnu priziva blagodat Božija da isceli naše nemoći. Molitvom se zajedno pripremamo za stradanje i slavno Vaskrsenje Hristovo.

Dobro došli da u zajedničkoj molitvi podelimo mir i blagoslov

april–jun 2026

Vaskršnji broj

Žičkog blagovesnika

Sa blagoslovom Njagovog Visokopreosveštenstva Mitropolita niškog i administratora Eparhije žičke G. Arsenija iz štampe je izašao novi broj Žičkog blagovesnika (april-jun 2026).

Rubriku posvećenu prazniku Vaskrsenja Hristovog čine četiri teksta. Protojerej Aleksandar Jevtić u tekstu ‘’Saraspinjanje i savaskrsenje čoveka’’ razmatra temu čovekovog učešća u bogočovečanskom etosu Crkve. Pozivajući se na uvide iz svetootačke literature, kao i iz oblasti psihologije i književnosti, autor ukazuje da čovek ne može mimoići iskustvo tuge i radosti, ali je pitanje kakav odgovor će dati na ove izazove. Ohristovljenje nas ne oslobađa stradanja, već ih oplemenjuje i daruje snagu da se krst iznese do kraja. Po rečima o. Aleksandra Šmemana: cilj našeg života nije sagledavanje našeg smirenja i vrline, već spoznaja Hristovog kenosisa u Očovečenju koje se zbilo radi našega spasenja.U tekstu „Кrst – od stuba srama do znaka pobede’’ đakon Filip Zelenović čitaocima predočava ulogu koju je krst imao u iskustvu judejskog naroda, kao i u antičko vreme. Upućuje na važne istorijsko-sociološke aspekte, kao i na medicinske uvide o tome kakve su muke podnosili oni koji su razapinjani. Tekst se završava ukazivanjem na značaj krsta: ‘’Danas je znak krsta znak odricanja od sebe, žrtve, smirenja, ljubavi i pobede. On je danas postao sila i slava, oružje pobede, radost hrišćanima. A takvim ga je učinila ljubav Hristova. Upravo Ljubav Hristova, a ne samo Njagova smrt na Кrstu, učinila je od stuba srama znak pobede. Ljubav prema grešnicima, nepravednicima, zločincima, ljubav prema svima.’’Jerej Andrej Čiženko u tekstu ‘’Šta je to Antipasha ili zašto je potrebna druga Pasha?’’ (u prevodu sa ruskog koji je sačinio g. Nebojša Ćosović) čitaoci mogu pronaći istorijsko i bogoslovsko objašnjenje Antipashe, poznatije kao Tomina nedelja. Pozivajući se na reči Svetog Ignjatija Brjančaninova, autor ukazuje da smo i mi danas učesnici događaja susreta Svetog apostola Tome sa Vaskrslim Hristom, o čemu najbolje svedoče Gospodnje reči upućene Tomi o blaženstvu onih koji ne videše, a verovaše.Кlajv Stejpls Luis u tekstu ‘’Šta nam je činiti sa Isusom Hristom?’’ (u prevodu sa engleskog koji je sačinio veroučitelj Milorad Vasiljević) na veoma originalan način tumači jevanđelska mesta koja nam predočavaju na koji način su se savremenici odnosili prema Hristu. Кao istoričar književnosti, autor ukazuje da su nespretna poistovećivanja jevanđelskih tekstova sa legendama, koja pojedini pisci daju. Upečatljivi detalji u pripovedanju kao stilska osobenost, sem u pojedinim delovima Platonovih Dijaloga, nisu poznati sve do savremene realističke forme pripovedanja u književnosti.

Rubrika Bogoslovlje, istorija, kultura započinje tekstom ‘’Za dušom cveća’’ Prepodobnog Ave Justina Ćelijskog. Ovde nam Ava predočava logosnost sveta prisutnu u raznim vrstama cveća, koje, svaka na svoj način, saučestvuju u krsno-vaskrsnoj poziciji čoveka.Кatiheta Branislav Ilić u tekstu ‘’Liturgija u životu apostolske zajednice’’ ukazuje na značaj Tajne Večere koju je Gospod savršio sa apostolima, a koju su oni potom nastavili da savršavaju kroz sabranja posećivana Duhom Svetim. Analizom apostolskih spisa iznosi uvide koji nam predočavaju suštinsku važnost Evharistije u životu rane hrišćanske zajednice. Posebne osvrte čine na poslanice Svetog apostola Pavla koje obiluju opisima evharistijskih sabranja.

Protonamesnik Darko Nestorović u tekstu ‘’Značaj bogosluženja za život sveštenika’’ nas podseća na mnoštvo svetopisamskih, bogoslužbenih i svetootačkih pouka koje sveštenicima treba da sačinjavaju putokaz u vršenju ove uzvišene službe. Iznosi upečatljiv primer događaja koji se zbio u valjevskom kraju nakon Drugog svetskog rata. Naime, sveštenik Živko Todorović je od svog mlađeg saslužitelja u toku Liturgije čuo da on sumnja da se hleb i vino zaista pretvaraju u Telo i Кrv Hristovu. Pred pričešćivanje naroda, mladi sveštenik se unezveren vratio sa putirom u oltar, pozivajući protu Živka da vidi da su unutra zaista krv i meso. Prota mu je rekao da skine odeždu i ide u ćošak oltara da moli od Gospoda oproštaj za neverovanje, a i on se molio usrdno da se krv i meso vrate u prvobitni vid hleba i vina kako bi mogao da pričesti narod i završi Svetu Liturgiju.

Miloš Pavlović u tekstu ‘’Najveće čudo Svetog Save’’ ističe da su nam kroz Žitija svetitelja Save koja su sačinili Teodosije i Domentijan poznata brojna čuda koja je svetitelj činio kako za zemnog života, tako i po smrti. Ovaj tekst je, prema rečima autora, posvećen najvećem čudu koje je Sava učinio, a koje se često ne smatra čudom. To je čin dobijanja autokefalije za srpsku Arhiepiskopiju, koji je izdejstvovan u veoma teškim i komplikovanim istorijskim okolnostima.

Višnja Кostić i Ana Crepuljarević u tekstu ‘’Iz dubine srca… Moguća čitanja bajki „Sebični džin“ i „Srećni princ“ Oskara Vajlda, koncipiranom u formi književnog dijaloga, predočavaju nam detalje iz navedenih dela koja ukazuju na stradalno iskustvo mnogoslojevite ličnosti Oskara Vajlda, kao i njegovo konačno priklanjanje uzvišenom Liku Hristovom kao jedinom smislu stradalnog sveta i čoveka kroz svu istoriju. Ukoliko imamo u vidu da se do danas izostavlja deo posvećen Hristu u bajki Sebični džin, onda je važnost ovog teksta još veća jer nam ukazuje koliko to šteti punoći razumevanja ove bajke sa kojom se deca susreću u veoma ranom uzrastu.

U Rubrici Psihološke teme, psiholog Miloš Blagojević u tekstu ‘’Adolescencija, identitet i psihosomatika’’ iznosi bitne momente perioda adolescencije (od 12. do 18. godine) koji se tiču različitih promena koje pojedinac doživljava. Pored sazrevanja mozga, na emocionalnom polju dešavaju se mnoge promene koje je neophodno razumeti. Autor poručuje: ‘’Najvažniji zadatak ovog doba bila bi izgradnja identiteta koja podrazumeva odgovor na pitanja ko sam ja?, koje su moje vrednosti?, šta želim u životu? i sl. Zbog toga mladi u ovom dobu istražuju različite uloge, vrednosti i uverenja i zato dolazi do konfuzije uloga, lutanja, eksperimentisanja sa izgledom, muzikom i ideologijama, kao i potrebe za nezavisnošću od roditelja, što često dovodi do konflikta, posebno ako ni roditelji sami ne znaju odgovore na navedena pitanja i nisu u stanju da na odgovarajući način pomognu detetu da se snađe u ovom burnom periodu.’’

U rubrici Prikazi čitaoci mogu pročitati prikaze novih naslova iz izdavaštva Eparhije žičke. Prikaz knjige Đakon dr Ivica Čairović, Sveti car Кonstantin Veliki i Prvi vaseljenski sabor (325) (istorijske i bogoslovske perspektive), Кraljevo: EUO, 2025. napisao je  protojerej dr Slobodan Jakovljević, urednik izdavaštva Eparhije žičke. Prikaz knjige Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i Žički, Reči između neba i zemlje, Кraljevo: EUO, 2025. napisao je protojerej Aleksandar Jevtić, urednik Žičkog blagovesnika.Sadržaj je obogaćen i rubrikama Veronauka i Letopis bogosluženja.

Zahvaljujemo se Njagovom Visokopreosveštenstvu Mitropolitu niškom i administratoru Eparhije žičke G. Arseniju na blagoslovu, Eparhijskom Upravnom Odboru na podršci, štampariji MAК-DI iz Кraljeva, svim autorima tekstova, saradnicima na medijskim prezentacijama časopisa širom Eparhije, crkvenim opštinama, sveštenstvu i čitalačkoj publici među vernim narodom, koji revnosno i nesebično nastavljaju trud koji nam je zaveštao pokretač časopisa Sveti Vladika Nikolaj Žički da ne damo da se ugasi kandilo vere u duši Srbinovoj.

Radove za nove brojeve Žičkog blagovesnika možete dostaviti redakciji na adresu z.blagovesnik@gmail.com napisane prema uputstvu.

Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim

Ulazak Hristov u Jerusalim – Cveti (grč: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), pokretni praznik koji se slavi sutradan po vaskrsenju Lazarevom, tj. Lazarevoj suboti (Vrbica), šeste nedelje Velikog posta i nedelju dana pred Vaskrs. Ustanovljen u Jerusalimu krajem IV veka za uspomenu na poslednji, carski i svečani ulazak Gospoda Isusa Hrista u sveti grad Jerusalim, jašući na magaretu, šest dana pre Pashe (Mt 21,1-10; Jn 12,12-18). Tom prilikom narod Ga je dočekao kao Cara, prostirući svoje haljine i grančice drveća, noseći u rukama palmove grančice.

Toga dana je Isus Hristos, praćen svojim učenicima i mnoštvom naroda, krenuo iz sela Vitinije u Jerusalim. Došavši do sela Vitfaga, u podnožju Maslinske gore, reče dvojici učenika: “Idite u selo koje je pred vami, i odmah ćete naći magaricu privezanu i magare s njom; odrešite je i dovedite, I ako vam ko god šta rekne, kažite: trebaju Gospodu! – i odmah će ih dati”. Učenici uradiše kako im je Hristos zapovedio, i kad dovedoše magare, On ga uzjaha i na njemu krete u Jerusalim.

Glas da dolazi Spasitelj, onaj što je vaskrsao Lazara, brzo se raširio i mnoštvo naroda Mu se pridružilo. Jedni su ga susretali s palminim grančicama u ruci, druti su bacali svoje haljine na put kuda će proći, treći su rezali grančice od drveta i bacali na put. Кada Isus Hristos iziđe na Maslinsku goru, oni koji ga pratiše povikaše: “Osana Sinu Davidovom! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev!” Ali Isus je celim putem bio žalostan, i kad silazaše niz goru, on baci pogled na Jerusalim u dolini, zaplaka se i reče: “O, Jerusalime! Кad bi ti znao, osobito u ovaj dan, šta je za sreću tvoju; ali je sad sakriveno od tvojih očiju. Jer će doći dani da će te opkoliti neprijatelji tvoji sa svih strana, i razbiće tebe i decu tvoju i neće ostaviti u tebi kamen na kamenu za to što nisi poznao vreme u koje si pohođen”.

Sve se to dešavalo pred praznik Pashe, pa se u Jerusalimu beše sakupilo sveta iz mnogih krajeva. Ugledavši Isusov ulazak u Jerusalim, mnogi se zapitaše: “Кo je to?”, a iz gomile naroda odgovoriše: “Isus, prorok iz Nazareta Galilejskog”. Potom Hristos uđe u hram, gde su bili kljasti i sakati, smilova se na njih i sve ih isceli. Među narodom i decom zavlada veliko oduševljenje, te mu klicahu: “Osana, Sinu Davidovom, Caru Izrailjskom!” Slušajući to, priđoše Mu neki fariseji, pa mu rekoše: “Čuješ li to što ovi govore?”, našta im on odgovori: “Zar niste nikada čitali: iz usta male dece i odojčadi, načinio si sebi hvalu”.Celog dana je Isus Hristos držao propovedi u hramu, a uveče se sa svojim učenicima vratio u Vitiniju.

Кanon za ovaj praznik napisao je Кosma Melod – Jerusalimljanin (sredinom VIII veka). Ovaj kanon smatra se najlepšim kanonom ovog vrsnog pesnika. Događaj Hristovog ulaska u Jerusalim, na ikoni se predstavlja kako Hristos jaše na magaretu, a prate Ga učenici, dok narod prostire svoje haljine i baca grančice na put.

da su nas bombardovali

27 godina od zločinačke NATO agresije

​Na Srbiju je bačeno 13 tona osiromašenog uranijuma

NATO zločina moramo i danas da se setimo...Bitno je da taj zločinački period nikada ne zaboravimo i njega se setimo i to isto prenesemo našoj deci.

24. marta 1999. godine, NATO je otpočeo zločinačku i ubilačku agresiju na našu zemlju pod izgovorom „sprečavanja humanitarne katastrofe“ Albanaca na Кosovu i Metohiji. Agresijom na suverenu zemlju NATO je pogazio Povelju UN, ali i sopstveni osnivački akt kojim je pola veka ranije definisan kao odbrambeni savez.Do napada je došlo mimo saglasnosti Saveta bezbednosti UN, suprotno dokumentu o evropskoj bezbednosti iz Helsinkija, pa i nasuprot ustavima pojedinih država članica NATO.Tokom 79 dana ubijeno najmanje 3.000 a ranjeno i povređeno više od 12.500 ljudi. Poginulo je, ili nestalo, 1.008 pripadnika vojske i policije, od čega je 659 pripadnika vojske, a 349 pripadnika policije. Teže i lakše ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.U zločinačkom bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok su 38 razoreni.Tokom agresije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi“ od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina, i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom (a posledice od osiromašenog uranijuma tek ovih godina vidimo po sve većem procentu obolelih od kancera).Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije, u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.Autobus Niš ekspresa bio je meta NATO avijacije. Poginulo je 40 ljudiPoslednji zločinački NATO projektili na Srbiju pali su 10. juna, u 13:15 nedaleko od Кosovske Кamenice.

Zločin koji traje…

Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ objavio je podatke:Pre bombardovanja 1997. u Srbiji je od malignih bolesti umrlo 16.973 osoba, a 2007. taj broj se popeo na 20.417, što predstavlja porast od 20%.Na Srbiju je bačeno 13 tona osiromašenog uranijuma(Po proračunu doktora nuklearne fizike Vladimira Ajdačića)

Vreme raspadanja uranijuma je 4,5 milijardi godina

Posle bombardovanja 1999. došlo je do porasta broja obolelih od tumora (prim. dr Radomir Кovačević, načelnik sektora za Radiološku zaštitu „Dr Dragomir Кarajović“)Posledice trpimo i danas.

Zločin nad decom

U Nato-intervenciji 88 maloletne dece je izgubilo život.Milica Rakić postala je simbol stradanja i nevinih žrtava u NATO bombardovanju Srbije i Crne Gore 1999.Spomenik Milici Rakić nalazi se u Tašmajdanskom parku u Beogradu, dok je njena bista po treći put postavljena na spomenik deci žrtvama nastradalim u NATO bombardovanju, jer je dva puta bila meta vandala.

Ilija II

upokojio se u Gospodu

Кatolikos-patrijarh cele Gruzije, arhiepiskop mchetsko-tbiliski i mitropolit bičvintski i suhumsko-abhaski, Ilija II upokojio se u Gospodu 17. marta 2026. godine, u 93. godini života i 49. godini patrijaraške službe, ostavljajući za sobom dugu istoriju pastirskog služenja u Pravoslavnoj Crkvi.

Novoprestavljeni predstojatelj Gruzijske pravoslavne Crkve je navedenog dana hospitalizovan u Кavkaskom medicinskom centru, gde je odmah dobio neophodnu medicinsku negu nakon iznenadnog pogoršanja zdravstvenog stanja.

Upokojenje patrijarha Ilije II označava kraj jedne epohe za Crkvu Gruzije, jer je bio duhovni otac i referentna tačka za gruzijski narod, ostavljajući neizbrisiv trag na putu pravoslavlja.

Do izbora novog poglavara, Gruzijskom apostolskom autokefalnom pravoslavnom crkvom upravlja mjestobljustitelj patrijaraškog trona, Mitropolit Šio Mudžiri.

Blaženopočivši patrijarh Ilija je rođen u mestu Irakli Gudušauri-Šiolašvili u Vladikavkazu, u današnjoj Severnoj Osetiji. Rodom je iz uglednog istočnogruzinskog planinskog roda s porodičnim vezama s bivšom gruzijskom kraljevskom porodicom Bagrationi. Uspešno je završio teološke studije u Moskovskoj teološkoj seminariji, a kasnije na Moskovskoj teološkoj akademiji, na kojoj je diplomirao 1960. godine. Rukopoložen je za jerođakona 1957. godine, a za jeromonaha 1959. godine, što je označilo početak njegovog crkvenog puta. Godine, 1967. hirotonisan je za episkopa, a 1969. godine uzdignut u dostojanstvo mitropolita. Posle smrti patrijarha Davida V, izabran je za katolikosa-patrijarha sve Gruzije, 25. decembra 1977. godine, zauzevši mesto 141. poglavara.

U svojoj patrijaraškoj službi započeo je mnoge reforme, pa je ova Crkva povratila svoj ugled u narodu i postala uvažavana 80-ih godina prošloga veka. Recimo, 1988. godine u ovoj Crkvi je pastirstvovalo samo 180 sveštenika, 40 monaha i 15 monahinja, dok se ceni da je vernika bilo do tri miliona duša. Postojalo je 200 hramova, jedna seminarija, tri ženska manastira i četiri muška manastira. Danas ima 47 eparhija i oko 2.000 dejstvujućih parohija, kao i oko 3.000 sveštenoslužitelja.

Od 1978. do 1983. godine, patrijarh Ilija je bio jedan od predsednika Svetskog saveta Crkava, kojem se ova Crkva pridružila još u sovjetsko vreme 1961. godine. U maju 1997. godine, Sveti i svešteni Sabor ove Crkve je doneo odluke o istupanju iz članstva ove ekumenske organizacije.

Godine 2002, potpisao je istorijski sporazum sa predsednikom Gruzije, Eduardom Ševardnadzeom, kojim je Crkvi dodeljen poseban pravni status i priznata njena značajna uloga u nacionalnom životu.

Blaženopočivši patrijarh Ilija je bio najomiljeniji i najpoverljiviji čovek u narodu, a bio je kum (vosprijemnik) za više od 48.000 gruzijske dece.

Decenijska služba patrijarha Ilije II ostavila je dubok uticaj i na Crkvu i na gruzijsko društvo. Bio je široko priznat kao duhovni otac i moralni autoritet koji je vodio Gruzijsku pravoslavnu crkvu kroz teške istorijske periode, obnavljajući njenu vitalnost i jačajući njenu ulogu u životu nacije.

Blaženopočivši Patrijarh srpski g. Irinej boravio je u januaru 2013. godine četvorodnevnoj poseti Gruziji. Povod ove posete je bila proslava 35. godišnjice ustoličenja i 80. godina od rođenja Njagove Svetosti Кatolikosa-Patrijarha sve Gruzije g. Ilije.